Бифе

Шта год рекли борци за трезвеност и здрав начин живота, ма како се трудили, промовишући потпуно и неповратно одбацивање алкохола, али ја и даље пијем вотку и то редовно радим за одређени број година .

Зашто пијем и зашто вотку? Пијем јер ми се свиђа. Вотка, јер и ја волим. И није тако скупо. Од винске жгаравице, од пива стомак набрекне, од вискија се ташна нагло празни. Имајте на уму, ја се не опијам и не улазим у пијане приче.

Али ово је сада, али у мојој младости се свашта дешавало. Сећам се, као студенти истог универзитета, моји пријатељи и ја смо се упознали са вотком. Не, пре тога је свако од нас, наравно, већ пробао „ватрену воду“, али студентска времена су ово познанство учинила не површним и пролазним, већ дубоким, дугим и праћеним. смешне приче.Нећу се сада сећати како смо под окриљем ноћи отишли ​​у приватни сектор, где се у дрвеној кући крила од знатижељних очију подземна радионица за флаширање јефтине вотке. Или о томе како су на новогодишње јутро на главној градској јелки пили братство са већ пијаним Деда Мразом и Снежаном, па јахали са њима у загрљају са брда И сећам се ове приче. Одлучили смо једног дана да направимо својеврсни рејтинг пијаних објеката у нашем граду. Сада је интернет пун савета: у које барове и ресторане ићи, какву вотку пити и шта је боље јести.Тада је све било другачије. И док сами не искусите услугу и квалитет сервиране вотке, нећете разумети да ли вреди следећи пут ићи у овај или онај ресторан.

У том рангу су углавном били јефтини кафићи, барови, кафетерије.Сећам се да смо једном ушли у једну установу коју смо сврстали у бифе. Налазио се у приземљу неког женског хостела, али су се тамо углавном точили далеко од женских пића, углавном вотке.

Овај бифе не можете назвати лошим, јер је све било, ако не на највишем нивоу, али у границама пристојности и садашњих санитарних стандарда. Нису тражили пуно за пиће, али да би стигли тамо, из неког разлога, требало је проћи кроз улаз у хостел, где је седео строги домар. Кажеш јој да си у бифеу и после њеног охолог климања пролазиш (улаз у пијаћу је био одмах иза окретнице, иза ћошка).

Па, пили смо у том бифеу док није дошло време да га затворимо. Они имају крај посла у поноћ, а ми само почетак остатка. Како бити? Врло једноставно: тамо смо срели неке локалне девојке и кришом од домара отишли ​​у њихов стан, који се налазио на другом спрату, одмах изнад бифеа. Нису имали шта да пију, наравно. па је одлучено да се пошаље гласник у ноћну тезгу. Наш пријатељ Костја је отишао, јер је, по његовим речима, био најбољи у навигацији у мраку. Окретница на контролном пункту до тада је већ радила у једносмерном режиму и да прође кроз њега је било могуће само у једном правцу – изнутра ка споља. Чувар није дремао, а мужјаци нису имали прилике да продре у хостел. Али Костја није имао појма о томе и зато је мирно отишао у мрак по вотку. Када се вратио, назвао је лозинку „Идем у бифе!“, заборављајући да је већ затворен, и, наравно, био је немилосрдан. вратила тетка на улицу.

У међувремену, ми, чекајући Костју, почели смо полако да се отрезујемо. Одједном се испод прозора зачула галама, а затим неразговјетни повици - Костја се вратио! Није било излаза (тачније, није било улаза) и одлучили смо да кроз прозор одвучемо пријатеља на други спрат. Изврнуо чаршаве, бацио један крај.

Да не кажем да је Костја био превише пун, па га је било прилично лако подићи. Вукли смо чаршаве на једном крају, Костја са вотком на другом крају је дојахао, али онда смо повукли - није се истезало, они су га повукли - није ишло, опет су га повукли - опет иста ствар! Појурили су јаче – и празни чаршави су звиждали унутра. Пали смо на под, и испод. кроз прозор је сумњичаво пуцкетао жбун и пала је одабрана простирка. Испоставило се да је у процесу подизања Костја случајно наслонио главу на греду плафона прозора на првом спрату и ударио о њега када смо силом повукли чаршаве. И нисам могао да вриштим јер је у зубима држао кесу са флашом – не пуштај, поквариће се! Углавном, издржао је колико је могао.

На крају, са тугом на пола, ипак смо извукли јадног Костју кроз прозор, прегледали његову главу претучену о бетон и, схватајући стресно стање особе, полили му дуплу дозу вотке коју је донео . Пиј, јуначе!

Када је спасена ситуација са несташицом алкохолних пића, додуше по цену сопственог здравља, комуникација са лепшим полом настављена је под звоњавом наочара која је миловала уво. Костјине модрице су, наравно, убрзо прошле, не остављајући трага, и од тада се у нашем друштву укоренила изрека: „Вотка захтева. жртве“. Нека није велико, али захтева