Прича о једном конобару

Чињеница је да се зовем Андреј. Ово је проблем. Ово је озбиљан проблем, с обзиром да радим у ресторану. Кафана је место где се људи шетају, шетају, набујају, пале звезде на небу, опуштају се итд. Нисам баш срећан због овога, јер знате какав контингент имамо. Стварно ми се не свиђа ова јебена реч - сељак. Али шта можете учинити? Посао је посао.

Сви се суочавамо са овим проблемом пре или касније - клијент/гост/муштерија/посетилац/купац не разуме. Па каже "Јеботе, не разумем!". А конобар се смеши и црвени, мада треба да поцрвени онај ко није разумео. Када нисам разумео тригонометрију у школи, поцрвенео сам.

Шта тачно гости не разумеју? Па, на пример: - Хеј, дркаџијо, дођи овамо. - Чујем те. - Хеј, гамно, али шта крв прави у мојим телећим ражњићима. - То је благо, господине. - Јеботе, хоћеш проблеме? Шашлик није пржен! Позовите администратора. Долази администратор. - Хеј, овде су ми дали сирово месо. - Месо није сирово, само је ичор. Ово је нормално за телетину. Једноставно, иначе ће ћевап бити сув и немогућ за јело. - Да, реците ми шта, ја пржим ћевап од своје четврте године, идем одмах да кажем ћевапу како се пржи. Иде на роштиљ и објашњава - Брате, слушај, па признај: ти ниси прави роштиљ, не разумеш како се пржи месо

И ево приче о томе како се маринира у мајанезику, пржи на виновој лози, како се пије, граде куће, одгајају деца, о томе какав је он прави мушкарац и како зна да узгаја кастрик, о томе како је деведесетих добацио баку. Не жалим се, никако. То је нормална пракса у мом граду. У мом граду, где деведесете још стоје, па је све у реду. Само што гости не разумеју и то је лоше.

Недавно смо шеф производње и ја испекли јагње на ражњу, баш на летњику. Неки човек ми је пришао и устао. печем јагњетину. Каже "Да ли сте кувар?". одговарам да. Он каже „Имам две куварице од Бога у својој породици: мајку и жену. Они, наравно, нису нигде учили, и нису радили у ресторанима, али кувају боље него у било којој институцији. Нисам рекао ништа. Онда ми је из неког разлога рекао како правилно кувати окрошку, да је тако кувала његова бака и да је овде све сјебано.Нема другог начина. А онда је отишао и нисам га видео.

Онда су дошли музичари и почели да певају. И почело је потпуно зајебавање: ваканалија! Сви су се излили да играју. Прва песма је била „Букет белих ружа”. Током вечери ова песма може да звучи пет пута и то је у реду. Онда су певали „летећим ходом, изашао си из маја, тамо нешто у септембру јануару“. Мислио сам да су ове песме давно заборављене, али не. Година је 2012, сви имају по 40-45 година, али сви желе да се сете младости, дискотеке и поручују „И опет сива ноћ и само јој ја верујем“. Играју, додирују туђе жене за гузице, па се свађају, а сат касније заједно пију за истим столом. Али онда је музичар у микрофон објавио: „А сада ће ова песма звучати за Игора из одељења продаје. Прво сам мислио да ће сада уз музику напамет прочитати реч о Игоровом пуку, али не. Ови уводни акорди су зазвучали из пакла и пожурили "ЗДРАВО АНДРЕЈ!" Ирина Алегрова и ја смо схватили да не живим узалуд. Да неко ускоро жели да загрли. У центру плесног подијума плесао је исти Игор, који је јео недовољно печен роштиљ и на његовом лицу се видело да је срећан и задовољан.

Па опет "сива ноћ", после "белих ружа", па "Ти си моја голубице, мој нежни анђеле" и сви играју и забављају се. Жене се пењу на столове, подижу сукње, показујући свима шортс и весело се смеју у исто време. Сви мужеви већ дуго роне на салату. Био је случај када је једна госпођа била огорчена на шкампе, што нису имали екстравагантан и нерафиниран укус, а онда се напила, заспала у тоалету и, извини, срање, након што је пала са тоалета.

Онда опет „Ћао, Андреј“ и ја смо завршили са овном ужаснуто и вратили се у своју удобну радионицу. Очи су ми крвариле и хтео сам да одсечем уши. Схватио сам да никад нећу бити конобар.

извор